Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 16)

А у твом оку пуном зимског иња Разигран месец у рој звезда прште, Ма да небеса суморно се мрште У тај час болне самрти растиња.

И презрели смо то опело свето Љиљане своје расипљући царски, Јер док се плео звизгај јануарски У нама младо рађало се лето.

(О, зар ће некад да се зајесени, Зар ноћ оловна разбиће нам чаше, Зар помрчаће вечно подне наше, Зар нарди наши биће погребениг

Верујмо вечно у наш живот свежи, Увеле смокве плод сишући свенут, Док измиче нам подло трен по тренут, Крашћемо сунце, које од нас бежи. 1914.

САМОЋА

Ноћас се бели вео с гора смаче, И тихих туја сумор јецај просу, И мукло поље вранама се осу: Ноћас сам чуо како Срећа плаче.

Великих жудња жеђ ме нова таче:

Чежњиве, сунце смакнути су хтеле.

(Огњем лепоте ненадно су свеле. Ноћас сам чуо како Срећа плаче.

Сломљене барке све јаче и јаче Хук развејава и нада се дроби: Несита жеља сама себи коби.

Ноћас сам чуо како Срећа плаче. 1914.