Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 37

Док ме очи, уста, док ме груди боле, Срећна када мучим, срећна кад ме муче, -..(0, дрвета, пуна мириса и смоле,

Плодови ме ваши блудној страсти уче! Зрелост, драж, мекота! — (О, милости мени: Жеемоћ ми и пустош празно срце жуче.

(О, сунце, о, ноћи, вама испивени Удови се грче, без крви и сока. Као урма што се речито зелени,

Дај ми моћ да сишем језера дубока Испод врела песка. Моја душа плаче И пламене сузе теку ми из ока.

Садашњост ми дајте, све бешње, све јаче Да собом сагорим. Даље прошли дани! Снаге! Смрт у моме срцу гробља заче!

Смрад, пепео, кости, црви лешом збрани! Трава из мог тела! Нови живот ничег Ври живот у гробу, над њим криче врани.

Авај, ја у свему, што нов живот кличе, (0, али Салома никад, никад више. Ново лишће шушти, нов се поток миче,

„Ливадама новим нови ветар брише. Снови, прах и снови!“... У сну јој се чини Још љуби некога, грли га и сише.

Чини јој се неки мужјак у долини. Чека га и чезне. И у смртном трену, У немоћи вришти и мре у горчини.

Шкрипе тешке кости и уди што вену. Модре, црне нокте у песак зарива. Из уста просипа крв и жуч и пену.