Pesme i drame / Milutin Bojić

44

М. БОЈИЋ

СИН ВЕЛМОЖА

Што не закликћеш преко свих равница, Да славом својом разбудиш звоникег Што мрк ти поглед избраздана лица Пронире жудно маглене видикег

Ризнице туђе човекова ума Ти, буром шибан, громовима громљен, Кроз векове си чувао без шума

(Ослоњен ћутке на свој скиптир сломљен_

Јер стид те беше, да ти суза кане И мртва нада пред удесом клечи, Само бол тихи незарасле ране Крила је твоја молитва без речи.

А, сада видиш грабљивци ти стреме, Да пљуну чело, које умор бразда.

Ти чекаш удар, а усне ти неме,

Јер знаш, да судба за борбу те сазда..

Ћутљивче, поглед твој небеса свлачи, Јер понос ти је скаменио жиле,

А прах ти звезда оком се навлачи,

У ком су вео страст и патња скриле.

О, то је око, што бесмртност зрачи. 1913.

ПРОТИВНИЦИ

Пружам ти руку, док су ране свеже, Нећу понизност у отрочкој дворби.

Горд буди: сам си у свом паду, беже, К'о ја што сам сам усамљен у борби.

Посмртном трубом прошлост своју реци,. Њом се надоји, кад те смутње сколе, Поносан трпи, јер ни твоји преци Никада нису умели да моле.