Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 49

3. РАЗМАХ

Прште небеса, јаучу кланци, Тутње долине, звоне пропланци, А деца буде Прошлост што спава И ломе,

Громе,

Док ветар звижди, смет завејава. И ненасити, гвоздена кова, Небеса траже нова и нова. Албанске стене ледом посуте Дршћу и слуте..

И урла пустош буђена из сна

И цикће поноћ погледа рисна,

А разјарена Деца Дана

Стижу кроз пустош, где се сурвава, Где се од ноћи дан ужасава,

На плави, цветни кут Јадрана. Гацају горде чете, које

Преко језера стегове носе,

Тутње поносне легије што се

По голетима фијучним роје.

И пију жудно дах мора сиња И, осенчени пламеном славе,

С косама пуним сна и иња Кланце и мора здраве!

И нагле, сижу и ветре грле

И кличу силни клик победа, Византу хрле

Синови славни славних прадеда. Проричу ужас њихове трубе, Где црноменске вихре љубе, Марички ветар главе коси,

А смет колоне завејава, Челичне зиде мозак роси,

А сам Вукашин васкрсава... Проломи зиде,

Пркосни месец с мунаре скиде.

ЗЛесме 4