Pesme i drame / Milutin Bojić

ТУ В. ЋОРОВИЋ

балкански ратови и све друго што је дошло после њих. За време Светског Рата био је војни цензор у Нишу; претурио је, као и други, страшну јесен кроз Албанију 1915; и 1916. почео нов рад на Крфу и после у Солуну. Али млади и доста нежни његов организам није могао да поднесе све те напоре; класична болест српских књижевника дохватила је и њега. Изболован и физички исцрпен он је 8. новембра 1917. склопио у Солуну своје лепе, велике црне очи.

Прву збирку својих стихова, Гјесме, објавио је Бојић 1914. Годину дана доцније изишла је поема Каин. У Солуну је 1917. штампао збирку Лесама бола и поноса. После песникове смрти прештампана. је његова драма Краљева јесен из Српског Књижевног 1! ласника 1912. год. у посебној свесци Мале“ Библиотеке у Сарајеву, бр. 200-1, 1918., с предговором г. Д. Ј. Филиповића. У Београду је 1921. изишло ново издање /јесама бола и поноса, с предговором г. М. Ибровца. Из песникове заоставштине објављена је Урошева женидба у С. К. Гласнику,1921. и у посебној књижици збирка Сонета, 1922. У рукопису је остало још нешто фрагмената у прози и стиху, и недорађена Вечна стража, која је објављивана у подлиску крфских Сриских Новина. За седам-осам година свог књижевног рада Бојић је дао врло много; а 1916.—1917. године он је био најактивнији песник наше емиграције.

На почетку другог деценија нашег века Милутин Бојић је био један од најизразитијих представника оних нових, што су, млади и плаховити, опојени Саломом и окићени маковим цветом, уносили у нашу поезију потенцирани тон чулности и расипничке младости и кликтали речима, које су се готово црвениле од крви и гушиле од задиханости.

Као највећи део оних што су код нас пропевали крајем првог деценија и Милутин Бојић је осетно прошао Дучићеву и Ракићеву школу, али је ипак, доста рано и свесно, нашао свој тон и успео