Pesme / Mileta Jakšić

56

= МИЛЕТА ЈАКПШЕЋ

ДУХ КОСОВСКОГ ВИТЕЗА

Ту где се горње олује боре Врх гола темена

Високе горе,

Ко круна од камена

Мој пусти замак стоји Обрасто у шипраг и трње.

На њ се облаци тешки наслањају, Непогоде га крње. —

Ал мрке зид не ћуте и сањају Болне и неме

Далеко једно време .,.

И мој дух сања:

Ко тамне сенке из мутна сећања Живота свог се опомињем ја,

Ал смрти своје боље:

Азијске хорде притисле поље... И када јекну глас наших труба, ја сам из свога каменог гнезда, Оружан до зуба,

Ко с неба сјајна звезда

На бојно поље пао

И за слободу живот дао...

Тело ми покрише ране,

Месо ми разнеше вране —

А што још ос а праху се врата. Земља ми кости у пепо обрати...

Ал је живео дух мој:

Њега је пекла успомена горка Ко тежак, мучан сан;

И ни векова суморна поворка Утолити мл није могла Освете жеђ

-За крвав онај дан