Pesme / Mileta Jakšić

МИЛЕТА ЈАКШИЋ

ЂАВО

Помрчина је, зима јака, Крај пећке седи стара бака Међ дечицом и преде На пољу ветар хуји, звони Дечици сан с очију гони ; Они у баку гледе:

„Де, причај, баба, што о Соћи“), Како тумара о поноћи На глави има шепу И како дречи, бичем пуцка, Мамузицама звецка, куцка И прапорцем на репу.“

"И баба прича, кити, везе

Бајке и га ке пуне језе Од с“ра и сама бледи Док најстарије њено дете Цура — њој мисли некуд лете У баку и не гледи.

За приче њене слабо мари И не верује у те ствари У те скаске о Соћи Њу пеку бриге, мисли прече Некога чека што јој рече Да ће вечерас доћи.

„још!“ — моле деца баку своју Пст! — бака стаде, мења боју Запе у пола речи На врати" с поља шклоца брава Децу пролази грдна страва: Прапорац канда звечи!

») Блаже од Сошона.