Peštansko-Budimska skoroteča

| ШШТДНСКО -БУДИМСК10 ■а А-

(С1К©1Р(Ш

ГОД. I.

И 3 Д А 6 ДИМИТР1И 10ВАН0ВИЧБ.

Четвртаи^, 5. Септемв.

Число 19.

ТЕЧ. I.

1842.

СРБИНТ) по словачкомг у оеогодишнбон Нвитри. одг Милорада. Зашто Србинг к садг небм бмо? Та подт. липомг *) самв се род1о, Србинт, отадг ме учЈо , Вкрно лмбит' народт. србскШ м!о ! Садг уживамг оно мћсто красно } Гдћго Сава хучи сг таласма, бчи србскги гласг ме^г горама , Гд'ћ се сђ Фрушкомт. сунце грли нсно. НаравБ иста мени ту помаже, бзикг србскји вавћкг миловат', Сила лшдска ма да друго каже. Пре "ћу счупат' срп,е дат' изг тЉла, Нег' одг тебе , роде, одступит', Ил' те издат*, народности мила! РбЧБ у свое ДОБА. VI. Одн ошен1б Славена између себе. сг нЉмачкогг одђ Лава грофа Туна. Славенска поколЈшн ако и есу едно одг> другогг. удал'1ша, као н. пр. Руси и Чеси, ипакЂ су доста наблизу, да свое сродство осећати могу. Н ј Л ови езици нису тако различити, као н. пр. удал^не гране германскога езика : нЉмачка и данска и т. д. Наисродша славенска племена, као н. пр. Руси и Срби, несаставлнм едаиЂ народЂ , као тесно сродни кодб Германа н. пр. Швабе, франки и Саси у шта још1> • — нби , као и нвјове езике

*) Лида е свето дрво СлаЕена, дакле и Србалл.

сбмвше се судбине више су едно одђ другогђ од ^лиле , него да бм шмђ се икадЂ властитостб изгубити могла. Ни МБ1СЛИТИ нетреба, да ће сеикадЂ моћи стопити пе текЂ руски и србскохрватски, полбски и ческословачки народи, но нити иста поедина племена. И неизображени Срби могу се о наинуждншмЂ потребама живота прилично разумћти} али и наиизображешегЂ Србина знан^ собственогЂ езика , ако га сђ филологичномЂ ученосћу поцршо }пе, у стан^ поставити не:ће , да и едну полБску кнБИгу разумћти може. Изђ овогђ собственогЂ одношешн сл$дуе двонко : прво могућносТБ и наравБ свеобште славенске тежнћј а затимЂ и граница, кон) ова тежнн, кздђ се Славени ве^Ђ сдруже , прекорачити несмћмо. Са една користБ налазисе , кон е свима Славенима обшта, и збогЂ кое се они узаимно подпомагати мораго^ а'ова е сачуван ^з славенске народности протива други ипродим значан. } вћренида су — баремЂ за Еуропу— прошла она времена, кздђ е еданЂ народЂ другога силомђ потрти могао, укланнти намЂ треба само такове опасности народногЂ н;ивота, кое мирно пословаић различнм народа мора собомЂ за ото донети, што е у народиои душевнои Д '1лателности заостало. И акопремЂ ова са снажн&ШЂ разв1нн4мЂ езика и кнБИжества у наитешн^МЂ узаимномЂ дћиствованк) стои, исто тако и средства су наисилн!н, народносТБ сачувати, она, кон кђ свестраномЂ развићу езика, безЂ да 6 бг му чистоту по-