Peštansko-Budimska skoroteča

230

предт. К010ЛХ ласкателБИ по прау пЈзе, па н самв смео нк> зажелити? и сиро \1а шо богату? — Уздмсаи за уздвЈсатмт. лет1о 6 изђ стиенутБЈ му груд1И , женскима пристоино » алт> мушкима не; но шта за лк)6овб, за пристоиностб ? Часоки су прошли, Уроша срце се одт. жалости цепало, пламенг, кои е уталожава. ти тео, 10ШТБ е већма буктмо, Неда у собу уђе, УрошЂ го опазш Н1е ; та н*1е он-б видјо никогђ , предт. н^говбшђ очима е само еданч. стасЂ лебд1о, стаст. ЕФросине. — Нодне прође, прођу и више часова, .Урошт. 6 јоштг за .мБЈШл -ћнт. седго; стира га н^е смела узнемиривати. — Скочи сад в на ноге лагане, прегледи кнвиге, „Спо. мент, Милице" и „Восил № под-б пазуво улме, и собу остави. СрблБИ мало имак> кнвига, кое 6 б 1 сестрама своима поднети могли; ше дакле чуд«, штосе УропгБдуго МБ1СЛ »о, штадаЕФросини однесе; на д Д р а г о л ш б а и е мисл1о, алт. оваи тако споро долази милимх сестрама у руке, да бв1 и само стерпћше нестерп&ливо постало н-ћга чекамКи. Иогледаимо мало собу Ефросинину. Вече 6, Ефросина на софи седи. До н& Служавка н-ћна. Т1о говору. Ове се могу чути речи: „Вер^и ми, оваи младиНт. ми се допада ; не знамт. шга има у н-кму особито, а тако е простт. и опетт. ми се допада, као да самв у н'ћга залгобл'&на. „А Херр фон-б Ви . . . ћт." „Остави молимђ те то »Херр фонђ", тако ми зло звечи у ушима та реЧт., па шта Ви . . • ћт., ни онда га лгобила ни самв , кадт, самБ мБ1слила, да паклена лгобве ватра у грудима ми гори. — Али слушаи само : УрошЂ е данаст, 6 б 10 овде. донео ми е кнвиге, и читао ми е, семо да си га чула, свака речт, му е пламенЂ бБ1ла , јоштђ и еадт> ми зуго у ушима речи, „Мени даите Србкинго „За нк) жившгб , мремт. за нго. л Кад1, е ово читао, очи е свое на мене подиго, као да 6 вазати тео: тм си та Србкинн." Б б 1ЛО е !ош рааговора, алт. мб > не ће-

мо да дуже слушамо: та Н1е лепо прислушкивати, а и не треба, да се у женске пуштамо таине. УрошЋ е среКанЂ бмо, ерЂ ЕФросина га е лгобила; онђ е то веровао; та она е нише пута сама рекла старои Неди, да се радо сђ НБиме увеселлва, а то као да е и засведочавала; ерЂ Урошт. се опоминбо, да му е она више пута руку нћгову лгобовно стиснула, и ако се не вара, лгобовно га « и погледала. V. дТо е верностБ девовчка? — Усдвгоао « УрошЂ — у соби свое Тегке — то е? Та заклинлла се да ме лгоби, ха преварент. самБ, лгото самв преваренЂ." „Шта ти е за Бога смнко! — .запмта Неда, ковесадт. у собу ушла, — шта ти те си тако бледЂ." „Тетко, сладка Тетко! креветЂ ми наместите, зло ми е, врло ми е зло.* д 3а Бога сбшко, шта ти е ? валнда грозницу имашЂ; да, да, грозницу имашЂ, чекаи мало да ти тетка бае, урекли су те." Сад-Б донесе мало воде, покваси му главу са речма: „Прва неделн, последнн грозница, каменЂ гои у ушима, за моремЂ нш вечера, далеко ши лепа кућа.„ VI. Весел"ћ е држано; у Н . . . . и куКи сватови су бмли; ЕФросина е бвиа срећна невћста, а Ви . . / ћг младожена. — Здравице су нашане; СвештеникЂ е башЂ нашо младенцмма ; кадЂ еданЂ СлужителБ у собу уђе, авлнгоћи, да една Старица моли духовногђ Отца да мало извфе. Стара Неда е то бмла. Урошг 10И е на самртнои лежао постелБИ. Нооле неколико дана жалостнБШ е бмо спроводЂ. — Честв та чин'ћна е у првомЂ цвету младости преминувше.мЂ младићу. — Жертва е онђ бмо женске лагкомБголеносги; несретна жертва Ж , . . ћЂ У рошЂ. —- Ефросина е н ^ћму ис* поведила се, да га лгоби, само зато, да и н'ћга у кругу свои почитателн броати може— То е мода. Мода е дакле .Урошг« стера-