Pijemont

.ПИ ЈЕМОНГ

ДроЈ 289.

! едшти №риј1Ш — Казивање једног Србина, који се спасао аустријског ропства. —

слетму сам једним сре(*(<ш случа-| јем измакео из затвора и догурао се до Пеште. Одатле сам после с пзсошем бугарскога консула за Бугароку, измакао и преко Румуније срећно дошао у Србију.” Никшић сад полази у свој пук, пред непријатеља, да брани Срб).|ју од Аустријанаца, а у исти мах да им колико толико плати за оне силне муке, које је поднео, дск је био у аустријскоме ропству. Они други заробљеници остали су у Цегледу, и он мисли, да ће се мало који од њих жив извуИи из чељусти аустријских. Р. Д.

ш

— Колико стаје аустријанце рат са Србијом Један мађарс^и коресподент саопшгава у талијанском листу „Трибуни“ да је успео да копира вваничне податке Министарства Војног у Пешти о аустриским губицима у рату са Србима До 19 октобра пнгинуло је 37.647 војника; 791 официр; рањено 97.786 војника и 2219официр I, нестало 17.087 војника и 118 официра Укупно пустриски губици ивносе 155.н78људи.

Со ношег ротишто (Извеш гај Врховне Команде) НА УШЋУ (ПЛУБАРЕ Крагујевац, 14. новембра 12 . мовсмбра око 5 часова по подне један извиднички непријатељски чамац зауставио се на ушћу Колубаре. Из њега се искрцало два официра и 7 мо^нара. Једно наше стражпрско оделење смело је напало ову непријатељску групу и заробило једног официра и два морнара, остале побило, а чамзц бомбама уништило.

— Пропзли покушзји да се дигну сви Муслимзни. Гувернер Нигерије вели, да је дејство немачких И 1 нтрига безначајно. Муслимзнско становништво верно је Енглеској и послало је изасланство да изјави Енглеској своју верност и жеље за успех сзвезн’г|ка. Арапи у Триполисуне интересују се ни мало за акт отоманске владе.

- Необинна издржљивост и јунаштво Руса. Петроград, 13, нов. У току овога рата више наших пешадиских пукова остајали су по 50 дана ,узастопце напрвим ОорГеним положајима, учествујући у јуришу на десет јаких утврђења. Наиш су пукови маршовали по испроваљиваним путовима по 100 врста по свима временима и увек су били иа висини шромних напора које нзискује садашњи рат. Наше трупе п наши п.уконт, очврсли напорима и непрекидном борбом, сад предузпмају још жешћу офанзиву нсго ли раније. Тако наша 4. бригада -стрелаца заробила је више нусгриских! војника, но што је пмала ба-| јонета у време поласка у рат'.! Нста бригада, недапно је, • после жестоке борбе заузела на Карпатима врло важан и тако утврђеп положај.

СОЦИЈАЛИСТИЧКА КОКФЕРЕНЦИЈА — Акција социјалиста за мир. Социјалистичке партиј е неутралаих држава сложи(ле су се, да се у Копенхагену сазове међуна|родна конференција претставн И1К.2 социјалиста неутралних држава. На конференцији ће се трети|рати питање о свршетку рата и ства|ра 1 њу трајн-ог мира. Конференција ће се састати У Копенхагену 23. новембра ове године, а на њој ће се утврдити и то, кад ће се састати и конгрес соцИ1Јалиста.

можда и с Немачком. Наравно,он мисли за себе. После евролског рата, Албакију ће требати организовати насолиднијој основици него што је пројектована на лондонској конференцији. Не сме се допустити, дз се у Албзни|ји ствари још више заплету. Италија мора остати доследна своме становишту и опрезно посматрати развој догађаја у Албанији. Тесне везе Есад пашине са Младотурцима, нарочито аио их помаже Немачка, могу нам више удити него користити. Не верујмо слепо Есад паши.

п п Пропала мисија Гега. —

„Коријере дела Сера", у чланку из Риме', изнсси да је мисија Гега у Валони потпуно пропзла. Мосто да су завели ред, донели су неред и морали су се вратити. Италијаиска владз погрешила је, што је, у опште, помагала експедицију Гега; исто тако погрешила је, што је веровала Есзд паши. Овај лукави оријенталац шурује у исто време са Италијом, са Младотурцимз, са Србима, а

— Једна немачка крстарнца потопљена, друга разоружана Две немачке крстарице „Берлин“ и „Велики Курфирст" покушале су, да се поред норвешких облла нровуку и у Атланском океану отпочну ометање трговине, као . што је то чинио „Емден.“ Али енглеске брзе крстарице, које су стражариле код обала северне Шотландије пођу против њих и сретну их код норвешких обала. Кад су спазили] Енглезе, Немци истакну на обе лађе норвешке заставе. Али Енглези се не даду преварити него доплове ближе и виде с

ким имаду посла.

.Велики

Курфирст" одмах је потопљен, а „Берлин“ побегне у фјорд „Трондхјем“. где га норвешке власти разоружају. Немачки матрози са „Берлина“ преобучени у јграђанско одело, отпутовали су у Немачку, а бродска каса и документа запечаћена и предата на чување норвешком министарству војном.

Кад су Аустријзнци први пут упали у Шабац, крајем јула ове године, они су све шабачко становништво, и старо и младо, и мушко и женско, претерали преко Сзве и одвели у ропство. Међу овима је био и Жарко Нккшић, родом из села Крнула, у срезу посаво-тамнзвском, ло занимању машин-шлосер. Њега су Аустријанци застали у Шапцу, па су га са осталима одвели у ролство. Захваљујући својој Умешности и знању немачког и мзђарског језика, Жзрко је успео да се ишчупа из чељусти аустријских и да се врати у Србију. Он је дао ове занимљиве податке о своме робовзњу код Аустријанзца. „Кад су Аустријанци препадом ушли у Шабац, ја сам се био задесио у Шапцу. Својим сам очИма гледао, како су аустријски официри убијали наше рањенике, који су били заостали у Шапцу. Чим су ушли у Шабац, одмзх су њихове патроле похватале шабзчко стзновништво, па су мушкзрце одвојили на једну, з жене и децу на другу страну. Мушкарце су затворилИ у цркву, а жене и децу су сагнали у зграду гостионицс код „Париза”. Тзко смо прозели читав дан затвореки, без хлзба и јела. Само смо добили мало воде. Мушкарци су све то време морали провести клечећи у цркви. Неки Перз, чиновник шабачке царинариице, У ономе страху, био је помери|о памећу, па је у бунилу почео говорити ово и оно. Аустријанци су га извели из цркве и ту, поред црквеног зида, стрељали су га. Из Шапца су нас сутра дан све претерали у Кленак и ту су нас потоварили у вагоне и отерали у Руму. Гонећи нас у вагоне, све су нас бајонетима боли у леђа. У Руми смо добили свега по комадић хлеба. Из Руме су нас одвели у Варадин, а из Варадина у Арад. У Араду су нас поззтварали и држали три недеље. Ту смо у Араду вкДели затворене и многе Орбе, аустријске војнике, из Босне и других српских крајева. Они нису пристајали да иду у рат противу Србије и да се боре противу своје рођене браће. Зато су их све били овзмо довели, да им

знак захвалности за добар пријем. „Видећете у њој, рече он свечаним гласом, да се може бити и Немац и великк човек". Неколико данз доцније примети госпођа Морсанж да нема два часовнкка. Госпођа се добродушно насмеши и рече: „Очевидно да се не може тражити од простих војникј Гетеових умереност и Учтивост капетана Маргхофера". И када се пред њом говорилоо немвчким свирепствима она је говорила: — Да, ја знам добро, они нису сви једнаки. * ♦ ♦ Четрдесет годива доцнмје. Исто село, гпсолутно исто, пуно ружа, белих каргнф^/ла, плаво небо. Сељаци читају у новинама приче ој страшним саирепствима извршеним над њиховим земљацима. али У то никано не верују. Њимз су њихови очеви причали о првом уласиу непријатеља. Када дођу

суде. Не знам шта је после било са овим јадницк(ма. Из Арада су нас одвели у взрош Цеглед — од прилике 70 километара далеко од Пеште. Успут су нас грозно мучили. Једнога старца, који је био посустао, изболи су бајонетимз, те је овај после на нашим очима у мукама издануо. У Цегледу су нас држали такође затворене. У јутру и у подне давали су нам по парченце хлеба и по мало воде. Овда онда давали су нам и по мало ретко скувана пасуља или кромпирз без меса. Становништво у Цегледу злостзвљало нас је, тукло нас и бацало се на нас камењем. У Цегледу нас је било око 1.800 душа, мушких и женских, дотераних из Србије преко Кленка. Али ту је било и много других С]рбијанаца, наших војних обвезникз, који су се били задеск1ли у Угарсмој у времену, кад су били прекинути односи између Србије и Аустрије. Њих су аустријске власти одмах све позатварале и спрсвелс у Цеглед. Овлма су после обукли одело аустријских војника и одвели их у Галицију, да тамо као бајаги копзју шанчеве, а у самој ствари да их употребе као борце против Руса. Сви су они при поласку обећали свима што су остали у Цс-гледу, да ће им се јављати из Галиције, а неки су се после заиста и јгвљзл 1 И, Али многи нису давали никаква гласз о себи. Мислимда су их Аустријанци поубијали уз пут, или да су изгинули у борбама с руском војском. С нама заробљеним Србијанцимз врло су нечовечно поступали. Били смо врло рђавс смештени. Нисмо имзли ни лекара ни лекова, него су болесни остајали са здравима. Многи од нас нису могли ово издржати, већ су подлегли болестима. Нарочито су умирзлз деца и старице. Сећам се, да је тако пре зремеиа умрла и Ссфија Секулић, из Шапца, која, како сам после чуо, имз у нзшсј војсци два сина официра. Нас су прво чували војници.па после жандарм(И. После су и жандарме отерали у рат, а код нас су као чув-зри остали неки старци и деца од 16—18 година. Ја сам провео више од два месеца у Цеглзду, у затвору. На по-

опет, зар неће бити исти? Треба само затворит|И све што доводи војнике у искушење: добро вино, лепе девојке, све скупоцене ствзри. За друго не треба ништабринути. У замку иста илУзија. Госпођа Морсанж је умрлз и у велином салону стоји њена слина са љупким и добродушним лицем. Изабела је остала овде да живи стгра и сама. Веома наличи на мајку. Она говори исте речи као покојница; више него покојница, не може да верује У неорећу. Изабела чека, сигурна. Наједанпут сна задрхтз. Иста ларма, коју је пре четрдесет и четири године чула, али ипак није сасв::1м иста: тамо се мешају разне слутње. Кроз неколико минута село је заузето. Депутација, састазљена од кмета, одборника, свештеника, неколико богатијих закупаца, изашла је пред непријатеља, да преда варош. Ухватили су их, везтли и притерали их до школског зида, где је свакога од њих

чувао војник. Објаснили су им у некслико речи, да ће претражити све куће и да ће, амо се не нађе 80.000 франака као ратна контрибуци.ја, они бити стрељани. Да би заплашили сељане, опљачкали су и запалили неколико кућз. Затим официр, који је то наредио, упути се замку, праћен аојницима. Он је знао врло добро куда се иде, изгледа да је све познавао. Отвори врата од салона, где је Изабела седелз. Она се подиже, стукну од изненађења'. Боже! Је лм могуће? Овај висок стас, плава коса, сиве очи, велики бркови, овај човек је врло сличзн са некадашњим гостом. Он се представи : — Кшпетан Маргхофер.... Да, да, знам... госпођица ме несумњиво познаје. Мој је отац овуда пролззио прошлога рата, Он је погрешио, што није побио гадове. — Господнне! — викну госпођица Морсннж, разгневљена... — Хоћете ли да ћутите кзд го-

вори пруски официр? Шта мислите, У којој сте земљи? Ви сте од да::ас у Немачкој... Изабела, разљућена, усправи се: — Ваш отац, госодине, није.... — Војнмци, ухватите ову стару девојку и( натерајте је да ћутм. Ја не рззумем како се обраћа капетаку Мгргхоферу, а није добила од њега одобрење да говори, И погледавши на сточић, рече: — Књига, коју је мој отац њима дао... Мило ми је што сам је нзшао. Јз је узимам. Откуд му паде на памет да нуди песме Французима? Зар они могу то да разумеју? Међутим, војници одвукли су у салон, уз вику и ударање чувара Изабелиног, једног старог и сакатог собара, који није хтео да да кључеве од подрума. Он се опирао као луд, ујео је једног војника за уво. Капетан нареди да га ухвате и тада су га револвером натерали да створи подрум и да донесе у салон три флаше

шампзњз. Затим је наредио, да му се одсеку уши и десни палац< ♦; + + Ноћу је ове мирно било. Неколико запаљених кућа догоревало је, чија је црвена светлост слабо обасјавзла празне собе У замку. Капетан Мгргхофер, сам као што и приличи једном старешини, се ди поред сточића и испија трећу флашу. Ја сем рекао сам, јер се не може сматрати да му је правило друштво сирото створење, које је седело према њему везано. Сирота Изабела била је веззна, сузе су јој тенле низ лЦце, а уста су јој била крвава. Капетан је држао здргвице госпођици Морсанж, јер му је то изгледало духовито. Али дошао Ј« тренутак, кад је он тражио дрУУ забаву. Држање здргвица ззморило га је. — Сад ћемо, рече он, да се ззбављамо! До ђавола! Треба дз се смејемо у друштву. Већ два сата вам причам лепо а ви као пзи>.