Pisci i knjige IV

сл

ДОГМАТИ ЧКА КРИТИКА

|

Било је доба када се чврсто веровало у математички тачан научни карактер књижевне критике. У картезијанском ХУП веку веровало се у суверенство разума, држало се да је он највише својство, да он влада душама и да их води, да пре свега он има да се задовољи. Расин у предговору Ифигеншје са уживањем тврди да је здрав разум један и исти у свима вековима. И тај вечити и апсолутни разум треба да буде критеријум у књижевној лепоти. Ваља подражавати природу, али не потпуно верно и без избора, но рационално, то јесту ономе што је у њој свуда и увек, не оно што је индивидуално но оно што је потчињено вечитим законима, што је у њој разумно, логично и саобразно са њеним сопственим планом. Разум дакле чини лепоту, која је апсолутна, стална и универсална. И као доказ да се она не мења, наводило се стално дивљење толиких векова и толиких раса Одисеји пи Илијади и Хорацијевим Саштирама. И како се веровало у један вечити тип лепоте, створио се један систем књижевних догми и законик лепога. Звао се тај законик Поетика Аристотела, у Старо Доба, или Песничка умешност Боалоа у ХУП веку, или Еволуција родова Бринетјера у наше дане, ваља само примењивати његове параграфе на живе и на мртве, на старе и