Pisci i knjige IV
ОБНОВА НАШЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ 119
збирци, налази се стих из једног благородног песника Слободе, болнога Надсона:
Пустђ пђенђ твол кипитђ огнемђ негодованђа
И душу жжетђ свови правдивого слезои,
Пустђ отенвђ вђ нен наџидутђ и чести желанђа, И честнал лобовђ кђ отчизиђ дорогои.
И у првој песми песниковој, која је као увод, која даје прву и основну ноту, он казује своју крепку душу слободна човека, која пркосно стоји и у бури чвршћа:
Не, бор здрави није пао Ја и сада крепко стојим Бог ми јако срце дао | Да у часу страшних дана, У сред борбе и мегдана, Не поникнем челом својим.
У невољи и беди, и у њему и около њега, срце му се шири, а душа испуњује оратским саучешћем према онима што трпе око њега. И Шред Распећем, он се учи пожртвовању и раду за друге:
Хоћу да живим животом Човјека Хоћу да љубим, да трпим и страдам У својој Вјери да се Добру надам Што но ће доћ кб света ријека
Пророчним гласом будићу из гроба Истину мртву и слободу роба Што спутан сунца завичајна жуди.