Pisci i knjige IV
120 Писци И БЕЊИГЕ
И крвљу својом прелићу све путе,
Идући теби и вјерујућ у Те
Ускрели Брате потиштених људи! Он узима свој песнички посао онако како га је Виктор Иго схватао: „посао песника јесте тешити“. Он дубоко саосећа са. целом земљом својом :
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца... Он неће у сањаријама и на цвећу да проживи свој век који је нечем више намењен:
Не одврати лице! Пружи руке своје
Онима у јарму што невољно стоје,
И чекају сунца кроз маглу и олуј.
Помози и спаси! Невољу излијечи !
Изгрли, изљуби ! Ране излијечи.
Ил ридај и плачи, и са братом болуј!
Оно што Шантића одликује од старијих и обичних патриотских песника, наших, то је што је његов патриотизам на реалном основу и позитивне садржине, што он не воли народнацију, као једну апстракцију, но народ-пук, живе људе, сељака. У томе погледу његова патриотска, поезија везује се- за, социјалнонационалну поезију Ђуре Јакшића из седамдесетих година, за Рашара п за Земљу. Његово срце затрепери љубављу за народ не када пева Душанове војске које полазе на Цариград, но када види невољне тежаке да за