Pisci i knjige IV
ОБНОВА НАШЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ 122
И да се дигнем оснажен п силан К'о некад Титан са твојега тла!
У свету он је растурио благо свога срца, душа му је почала трунути, и он се без младости, без снова, без полета, изнурен животом, враћа матери својој, земљи својој:
О дај ми младост. полет, пдејале, матерњи дух твој удахни у мене, пусти, да корен зароним у тебе,
у срце твоје питомо и топло,
у утробу ти, у животворну,
из које но сам исклицао и сам,
и за њу да се захватим дубоко
ко онај крепки јасен на рудини,
и да из тебе никакова сила ишчупати ме не узмогне више.
Па кад окрепљен крвљу твојих жила поносно дигнем чело своје горе,
нек дува вихор, — западњак, северад о моје ће се оштетити гране.
А песма коју тад захујим биће реч твоје душе и твојих дубина, громовна песма твога верног сина..Ј
Други су своју земљу волели са оптимизмом, зато што су је видели лепу и што су уживали у њој, и таква заинтересована љубав није никаква заслуга. Врлина је волети своју земљу онако несебично и дубоко инстинктивно као што је воли наш песник, заједно са свим
1 Брамково Коло, 1906, број 41, страна 1290—1291.