Pisci i knjige IV
124. ПИСЦИ И КЊИГЕ
Ја хвалим брак тај твој и оштра рала;
— ја волим земљу човечју и младу.
Прашуме, хриди, куд још стигла није
ни нога људска, за мене су стране.
— Твоја ми кора зној и сузе пије.
Ја чујем, кад ми глава на те пане,
велико твоје срце како бије. Та земља, то је мати, ранитељка, учитељка, лекарица његова. И никада у нашој поезији није боље и лешше изражена она тајанствена веза која постоји између човека и земље из које је изникао, она чудотворна и исцелитељска моћ „рођене груди“ на децу њену. У песми Нови Антеј, песник пева меланхоличну „своју равницу“, црну и угарену земљу под зеленожутим кукурузима и са белим кућицама шћућуреним као голубови. И ту, у тишини и топлоти, његова, се душа као цвет јутарњи отворила :
0 мајко моја, земљо! Ево ме дођох, о мајчице моја, поклонити се теби, дођох ја...
На твоје крило вериге полажем свих светских, глупих, мамљивих таштина.
Уморан сам и клонуо сам, мајко,
У обесном п јаловом витлању
„„И ја ти дођох сад на крају лутње, дођох да просим милоште у тебе
дођох да паднем на родну ти груду, —
1 Летопис Матице Орпске, 1908, књига 241, стр. 67—68.