Pisci i knjige IV

СТЕВАН СРЕМАЦ 41

чије“ и у самом Стамболу пишу „царске законе“. Јусуф-ага, ако је чудом јоште жив као мухаџир негде у дну Маћедоније, пошто је доживео и „турско чудо“, има још да се теши да се по његовим идејама влада бар у Средњој Африци.

Сремац у приповетци има својих врло отворених симпатија п антипатија. Он има мало позитивних симпатија, и од њих су карактеристичне : „душевни Турчин“ и дискретни доброчинац Ибиш-ага, и Чича-Јордан, оба у роду јунака Јанка. Веселиновића, оних мачванских „божјих душа“ и „слатких људи“, који у „срцу анђела носе“. Али, Сремац има много више антипатија. Он презире професоре природних наука, који су у његовим приповеткама глупаци, и тек у бољем случају сметењаци. Он је без милости за поштаре и телеграфисте, нарочито још ако су „хугисте“. Он не мари за сељаке у опште, на супрот нашим ранијим приповедачима, и није далеко од мишљења Ставрије Призетка у Ибши-аги, који их назива „селски звери и кучики.“ Њему је нарочито мрзак Ужи чанин, алапљив, наметљив, безобзиран, који се увек само жали и коме увек добро иде, који од свију државних служба воли бити пандур или цариник, који је у школу вазда „ђак сиромак“ и социјалиста а када уђе у живот расцвета