Pisci i knjige IV

НИКОЛА ВЕЛИМИРОВИЋ Пиј.

само као једна политичка нужност. Тај чудни владика и не носи црквено одело, служи у цркви само с мене на уштап, што му се у биготној Русији никад није праштало. Он воли лов, забаве; он у животу има „неколико женских симпатија“, како у благој перифрази каже Г. Велимировић. Свим својим животом Његош чини згодан прелаз од теократије владике Петра | ка световној влади кнеза Данила. Када 1834 проглашује Петра 1 за свеца, то је чисто политички маневар, да би имао чиме укроћавати завађена и непокорна дрногорска племена. Он преводи Волтера, за њега је „вјера — свијета неслога“, и пише ову реченицу, тако у духу ХУШ века: „лактом вјере глупост чојка мјери“. (У исто време, — из којих побудаг — 1837 осуђује кнеза Милоша што је допустио прештампавање дела Доситеја. Обрадовића, „чојека који је био некому подло оружје подемјејанија над благочестијем“). Овај служитељ олтара, првосвештеник вере чији је основ безгранично праштање и љубав према свима људима, као према грешним синовима једног милостивог Оца, певао је: „Олтар прави на камен крвави“, и у једној песми из 1858 писао да му је турска крв милија жртва него „уље из кандила и измирна из кадила“. Све то зна и Г. Велимировић, и вели: „Ставите владику

9о%