Pisci i knjige IV

НИКОЛА ВЕЛИМИРОВИЋ 139

нога. То је она стара и стална злоупотреба, речи, којој је дао пример Спенсер, и коју је код нас вршио Божидар Кнежевић: звати религијом не Цркву и њено догматично учење но метафизику у оплилпе, пок је религија, како Шопенхауер тачно каже, „мешафизика народа“, метафизика простога света и свештеника. И како наш писац широко схвата религију, наслов књиге требао би да гласи Његошова религиозност, или још тачније: религиозна размишљања на тему о Његошу... Г. Велимировић није „сацердоталист“, и обреде и церемоније сматра као ствари спореднога, значаја. „Култ је молитва Богу; култ, коме одсуствује разум и срце молећих се, хладна је молитва, а хладну молитву наш пламени песник није могао љубити“. (стр. 185).

Због таквих идеја књига Г. Николе Велимировића има још један особит интерес. Она је врло субјективна, и добра примена импресионизма на теологију. Његош му је био више једна тема за развијање, а мање предмет за испитивање. Он нас није увео у сложени духовни механизам песника, али нам је дао лепу поетску слику „горостасног владике, бледог и замишљеног витеза...“ Као што импресионистички књижевни критичар поводом појединих књижевних дела пише о себи, тако је и Г. Велимировић пишући о Његошу као ре-