Pisci i knjige IV

НИКОЛА ВЕЛИМИРОВИЋ УН.

детињастом библијском космогонијом, са својим примитивним антропоцентризмом и антропоморфизмом, са идејом о првородном греху, са дречећим противречностима између Старог и Новог Завета, са флагрантним неслагањима. код четири еванђелиста, или код самог једног еванђелиста; са Откровењем, чудима, контроверзама секта или вероисповести, са свом сво. јом организацијом, традицијама, канонима, установима. Црквени људи имају права: вера је један гранитан блок, тврда, недељива и непробојна целина, апсолутна и непомична божанска установа, њу треба или веровати или не веровати, примати или одбацивати у целини. Ту средине нема: или-или, сем ако се неће да се буде као онај језуитски проповедник који је рекао: „Ви не знате како је задовољство убеђивати друге у оно у шта човек сам не верује“.

Што се тиче места о самом Његошу, Г. Ве: лимировићу могле би се учинити извесне примедбе. Он се пре свега према Његошу мислиоцу понашао одвећ еклектичарски и импресионистички: он је тражио, налазио и наглашавао оно што му је било потребно; сувише га посматрао са свога гледишта, стављао одвише себе у њега. То може да буде врло занимљиво, али то није врло критично. Код Његоша је унутрашњи живот био врло богат