Pisci i knjige IV

154 писци и књиге

Биштуђа, масна, хладна груда пије _ грамзиво, жедно и лакомо пије ту врућу луду, луду српску крв...

или почетак Записа Пара Душана:

Охоло паде царска сен на стубе;

уљеник пламти са камена стола, —

а у даљини Софијино кубе ТЕ блешти к'о дојка раскошна и гола.

Говори СОилни: Реч му звони свака к'о златни дукат са његовом сликом; „Дијаче, пиши црвенилом мака,

што цар још није реко никад ником...

Г. Вељко Петровић је у овој књизи „своје националне дужности“ био не само добар Србин но и добар песник. Такав је када апострофира размакшалу и сибаритску Војводину:

Неверна удово црног светог Вида, Кржљава унуко Мајке Ангелине...

такав кад описује Демостена који Атињанима казује речи слободе:

Очи на све справне, ко врси сабаља, Стегнуте му усне, ко тетиве нит...

То је књига која узбуђује и загрева. И за љубав општег утиска, који је јак, затварају се очи пред извесним несавршеностима и грешкама, и брзо се прелази преко мести-. мично угластих стихова, провинциализама, мешавине источног и јужног говора у једној