Pisci i knjige VII

ЖЕНСКЕ КЊИГЕ ; 101

[0

Ддв

и за које су хризантеме неко егзотично тропско цвеће; ни од оних који у своје стихове убацају имена великих сликара и великих сликарских дела, а знају за њих само по „анзихтс-картама“ купљеним у радњи „код Наполеона“ по 10 пара комад; ни од оних који стављају у стихове музику Шопена, Шумана и Грига, а нису у стању да распознају ни једну гаму на пиану. Када Г-ђица Секулић помиње необичне ствари, егзотична имена и туђе земље, она то зна. Код другога би снобовски звучала реченица: „Тихи и меланхолични су жути салони, ћутљиви и бледи су пажи у жуто плавим костимима, и невесело изгледа пенушање жутог тосканског вина у плавом венецианском стаклу“. Код Г-ђице Секулић то није снобизам, јер је све то видела и остало је у њој.

Затим, код ње је литература толико постала друга природа, да је тешко код ње говорити о природности и искрености. Ко је живео искључиво књишким животом, под утиском те сталне сугестије књига, добија најзад књишку природу, и може бити потпуно искрен у свој својој привидној и спољној извештачености. Ко уобрази да је неврастеничар, он је одиста неврастеничар. И, најзад, ко зна! Одиста, човек је човеку највећа тајна, и ко ће икада знати шта се збива у дну душе једнога човека, нарочито писца, који живи удвојеним животом> Када је изишла Мопа- | санова невесела књига На води, Леметр је писао да Мопасан „прави литературу,“ да раз-