Pisci i knjige VII

102 - писпи и КЊИГЕ

вија општа места песимизма, да „шопенхауернизује“ на јахти, и да је све то код њега реторика. Мопасанове жалосне последње године живота и његова трагична смрт показале су колико се проницљиви критичар варао.

Затим, литература Г-ђице Секулић може имати оправдање што има људи чијим душевним потребама она одговара и којима ће се допадати. Има људи који више воле један сунцем позлаћен септембарски дан и једну звездану летњу ноћ но највештије декорације позоришних кулиса и најбоље писане књиге, које на крају крајева ударају на штампарско мастило. Има их који више воле Тургењевљеве Пролетшње Воде но Флоберову Саламбо, више Дикенсова Давида опена ној но Болдерово Цвеће Зла, више извесне Змајеве песме из Ђулића „Увелака или Прешпразничко Вече Алексе Шантића но Главе Ле– генде Јована Дучића. Зависи ко шта тражи у књизи: живот или фикцију, искрено осећање или лепу реч.

И најзад — ја се бојим да не будем неправедан према Г- -ђици Секулић, и стално тражим што би јој могло ићи у прилог — најзад, њена егзотична књига долази у тако незгодан час, најмање погодан за књиге те врсте. Коме је 1913 године, — у једној од најсудбоноснијих. година целе наше историје, у тренутку када се, од како нас има на свету, највише пролило српске крви, у овом страховитом вртлогу догађаја, — коме сада може бити до неврастеничарских криза, обртања и превртања јед-