Pisci i knjige VII

ДВЕ ЖЕНСКЕ КЊИГЕ 107

Прва, основна одлика Г-ђице Јанковић је што она има словенску душу, словенски поглед на свет, словенско схватање књижевности и њених задатака. То је она елементарна доброта коју човек доноси собом на свет, способност предати се једном осећању, одушевити се и занети се, оно саосећање људскепатње, братско саучешће, дух нежности и праштања, онај широки хуманизам и алтруизам којим се мимо све остале одликују руски писци.

Било би погрешно рећи да је Г-ђица јанковић изишла из руских писаца. Она је код Руса нашла оно што је одговарало њеној интимној природи, изражавало оно што је сама осећала. Читајући Русе, она је морала осетити што је она њена мала, добра и чиста девојка уписала у свој лепи дневник: „Достојевски, Толстој, Горки, Чехов, Гогољ и Чернишевски!... ја, ја могу да плачем сузама Достојевског; ја могу да се надам Толстојевом Васкрсењу људи, ја могу да топло и искрено верујем лепим маштама Чернишевског! Не, не, ко не познаје та осећања, тај је сиромах као последњи просјак, па ма како се богатим уображавао. Божанствена је ствар литература! Она је као нека племенита гараза, и ја сам тако срећна што могу да разумем велику љубав и велики бол великих душа! Полако ми се отварају очи, и ја почињем да волим ове људе око себе и да их жалим...“ (Стр. 24—25). Она сасвим словенски схвата књижевности: дати живот другим, да би се