Pisci i knjige VII

М. М. УСКОКОВИЋ 129

зоппеиг-а у роману, и то је Вишња, којој он даје све здраве инстинкте и душевну равнотежу старе и солидне породице. Она се родила у патриархалној кући „где се снови не пењу ни донде докле се диже дим домаћег огњишта“, развила се „по типу беспрекорне врлине, и испунила поукама и забранама“, и била је створена да „постане једног дана срећна мајка, проживи мирно и корисно свој део живота и кад дође време, заспи вечито под обичним крстом са кога ће киша и невреме спрати њено име и уништити таште _ човечје спомене...“ Она тај инстинкт и своје животно искуство овако изражава, очевидно речима не својим но пишчевим:

„Књиге су суво знање. Дају ти моћ да разумеш ствари, али те заводе својом неприродном логиком; пуне ти главу својим непроменљивим законима; говоре ти о људима само као одвојеним типовима, у њима не постоји јуче, Данас, Сутра, Београд.... Гледајући у књиге, ти живиш затворених очију, практичан живот изгледа ти ситничарски, не видиш што се око тебе догађа, не можеш ништа да избегнеш, све ти се дешава, ништа ти не иде у корист.. 'Нашем народу треба много да чита, да се просвећује, да учи; он је готово цео неписмен. Ето то, тај факт, то жалосно стање у којем се налази наш свет, не треба губити из вида. јер наш свакодневни живот и ми сами налазимо се у уској вези и солидарности са земљом у којој смо рођени, са расом чији смо синови и са историјом која је израдила нашу судбину. Они су нас од нашег уласка у живот наместили на колосек који не смемо напуштати под казном да се не преврнемо. Као што не можемо неговати поморанџе на Авали, тако се не можемо оружати „знањем целе епохе“, како ти хоћеш. Морамо се задовољити мањим. То знање премаша дужину једног живота. Те услове треба оставити деци срећнијих народа. Они су за нас још луксуз, још немогућност, чиста штета за време које се на њих потроши,.,“

Писци и Књиге 9 у