Pisci i knjige VII

ВЕЉКО МИЛИЋЕВИЋ 141

двадесет година. У целој нашој најновијој књижевности тешко је наћи тако потпуну, удубљену, свестрану анализу безвољности и физиолошког умора од живота.

Свом својом садржгном и основним тоном којим је задахнуто, Беспуће припада оном периоду песимистичне клонулости и неврастеније, који је владао у нашој књижевности почетком ХХ века — периоду када је Иван Мештровић у мрамору стао проповедати „Нејуначкоме времену у пркос“. Но како књижевне струје орзо пролазе! Данас, у добу вере у живот и напор, снажног стваралачког националног оптимизма, тако сјајно оправданог последњим великим догађајима, Беспуће, мрачна слика једног „туробног, замишљеног, разочараног човјека“, који, као совуљага од сунца, бежи од живота, та црна и тешка поема животног умора и безнадеж11: чини утисак нечег старог, прошлог

и далеког!

Иначе, сама приповетка је добро срочена, складно развијена, писана књижевно, каткад са толико књижевне речитости да човек зажели више простоте и непосредности, а мање ритмично нанизаних одабраних речи. Г. Вељко Милићевић води рачуна о стилу, и пише добро, чудновато добро за једног почетника. (Стил у приповетци није мењан). — Примера ради, неколико места.

Необично га је нешто дирнуло у души, и читаво тијело стресло му се неком стрепњом кад је опазио да се стари јаблан више куће осушио. Он га памти и воли још из детињства, ради његових вит-