Pisci i knjige VIII

114 ПИСЦИ И КЊИГЕ

ници нису мушмуле, које, да би људи у њима уживали, морају прво да пролеже на слами. Велики сликар Миле, чије се слике сада продају по пола милиона динара, гладовао је, у пуном смислу речи, све до смрти. У једноме писму он је ово писао једном своме пријатељу : „Помислите, драги мој Сансје, ми немамо ни два динара у кући, и ево двадесет година како то траје.“ Једнога дана, у крајњој беди, дао је четири своја најважнија нацрта за један пар ципела, и само га је помисао на ситну децу спасавала од самоубиства. Берлио се хранио лебом и сувим грожђем, на улици, под спомеником Хенриха 17 ; Шуберт је продавао своје мелодије за два и по динара; Балзак је за свих 10.000 страна своје Људске комедије добио неколико хиљада ДИнара; Вагнер је живео компонујући сентименталне романсе и пишући пратње за Фавориту; Бетовен је писао једном приликом: „Ова је сонета компонована у веома мучним приликама, јер је жалосно кад се мора писати за комад хлеба. Ето докле сам сада дошао.“ И колико је њих незнаних генија, којима прилике и лична оригиналност нису дале да се расцветају, и који су пали као побеђени и прегажени у једном свету где је права уметност разведена од живота.

И други модерни „мецена“, држава, оваква каква је, кастинска, махом само порезник и жандарм, не утиче ни мало боље на развитак уметности. У појединим земљама постоји такозвани буџет уметности, али он је двадесет пута мањи но војни буџет. Мирољубива и неутрална Белгија даје на војску 50 милиона, а на уметност свега 3 милиона. И оно што она помаже то је једна студена,

рака