Pisci i knjige VIII

РРИИ

УНИШТЕЊЕ ЕСТЕТИКЕ МЕ

се збија у нездраве просторије, тупи у мучној борби за парче хлеба, налази једину радост у алкохолу и грубим телесним уживањима. Уметност се повлачи у један узак круг, уметници траже лепоту у симболима, у неразговетности, у магловитим сновима, ствара се рафинисана, узнемирена и 6олешљива уметност, која је туђа и често непријатељска према животу. „Ма где, само ван стварности!“ узвикивао је један француски песник.

И од таквог стања ствари пати и уметност, којој су крила сасечена, и народ, који је лишен једнога од највећих задовољстава и од највиших израза живота људског. Зло постоји, и то у толикој мери да има људи који верују да је уметност свршила своје, и постала ствар прошлости.

Старинска легенда представља Антеја како му се понова враћа снага, када се дотакне земље. Тако је и са уметношћу: њена некадашња снага јој се враћа када се дотакне извора сваке снаге људске, народа, када пусти жиле у запарложену, али увек снажну и плодну земљу народа. Уметност је биљка која ниче из народа, из његова напретка и благостања. Обнова у Италији дошла је пошто се национално осећање почело будити у великим варошима талијанским, пошто су Венеција и Флоренција постале богата и моћна трговачка средишта. Уметност је у Холандији процветала пошто је скрхан шпански јарам, а у Фландрији после ослобођења општина. У прошлости, сва велика уметничка дела која су нам остала никла су из народа и писана су за народ. Још Аристотело у својој Полишици тврдио је да гомиле имају својих драгоцених особина, оне образују једно тело, „које