Pisci i knjige VIII

148 ПИСЦИ И КЊИГЕ

тању се јасно опажају слојеви туђих назора, непредвиђени примљени погледи, оскудица сваке системе, готово потпуна несређеност. На првом месту, и највећој мери, то је старински догматизам, „естетицизам“, који се потрже само још по пожутелим поетикама. Г. Савић говори нама, у 1898. години, са најозбиљнијим лицем на свету, са магистерским тоном пуним уверења, о „трагичној кривици, трагичном јунаку, драмском начелу,“ о огрешивању о некакве драмске појмове! Ту су и неизбежни „стручни“ изрази, којима се тако радоу нас баца прах у очи публици; катастрофа (у петом чину она мора бити!), кулминација, граница естетике, естетичка орнаментика, заплет, расплет. За њега је уметност „божји дар“ и пуно таквих ствари које јако опомињу на критике, које гимназисте пишу по својим дружинама. Други слој, то су остаци из читања Саггеташђе и немачких илустрованих листова, несварени и неасимиловани појмови из модерне критике, који су му дошли тек из друге па вероватно и из треће руке. Али како је то мршаво и слабо! Има о „психолигиским“ питањима, говори се и о утицају средине (три расправе почињу тиме), провлаче се опет врло „стручни“, изрази: форсирана ситуација, фарса, буфска опера, кошонерија, психологиско посматрање, робустна нагота“ и оно целом свету познато „људи од крви и меса“.

људима. Ради правдања пред другима, имам само једну реч

да кажем: ко мачем сече, од мача ће погинути. Г. Савић, пишући у овој књизи о Јаши Игњатовићу, налази за потреб-

но да нам помене, како је Јаша премао новчане награде за љубавне услуге учињене једној старијој госпи. Такве ствари дају ми пуну слободу, којом се ја ипак нећу користити.