Pisci i knjige VIII

МИЛАН САВИЋ 149

Писци о којима се у овој књизи говори, већим делом су другог и трећег реда. Има их и таквих који и не спадају у књижевност, и које ће помињати само библиографија. У најбољем случају каква опширна историја књижевности. Што је најбоље, готово једино добро, у целој књизи, то су библиографски и биографски подаци. Неоспорно, од највеће је вредности расправа о Стевану Стевановићу, која црта занимљиву појаву првог драматичара нашег и стање наше књижевности пре седамдесет година. Али како човек да сене љути када се то чини на овај начин;

Стеван је био најстарији сен Николе Стезановића, кабаничара овдашњег, и родио се, тако, 1806 или 1807 године у Новом Саду, у хлебарској улици, сада број 27. Основне школе и гимназију свршио је у свом родном месту, философију (сада 7 и 8 разред) у Сегедину, прву годину права у Јегри а остале две године у Пешти. По спољашњости био је висок, витак, плав. Био је питоме и благе нарави, тако да су га свугде радо видели и примали. Нико није чуо од њега грубу реч. Отац га је неизмерно љубио и кад су му долазили другови он им је свагда изнео вина и радо је слушао, шта су говорили. Стеван није пио али је много пушио, можда и премного. (Страна 7.)

Овим већ додирујем једну врло слабу страну ове књиге, а то је начин којим је написана.

Ко је прочитао само две свеске књижевних студија каквог доброг западног писца, вазда ће се пријатно сећати оног бираног, отменог, чисто књижевног стила којим су писане. То су стилисти првог реда, у којих се може наћи оно чисто естетичко осећање лепоте облика које и у најсавршенијих песника. Ја нисам толико наиван да то тражим и одг. Савића, али мора се рећи да, и по