Pisci i knjige VIII

МИЛАН БУДИСАВЉЕВИЋ 153

то осећа преко. Г. П. Марковић је престао да пише, а од млађих нема никога, бар скоро никога, и Бранково Коло предусрело је ову збирку приповедака са много топлих и ласкавих речи.

Г. Будисављевић је почео писати 1895; једна половина његових приповедака штампана је у Бран„кову Колу, друга у разним повременим издањима. Свуда су биле радо примане, можда и радо читане, а сада излазе у лепом издању и на књижарски трг.

Г. Будисављевић овом свеском почиње; то је_ оно што се одмах види. Као први кораци детета коме месе поступаоницу, или као што се разликују поуздани, смели чисти потези мајстора у сликању од плашљиве, неизвежбане руке ученикове,-тако се и овде, и у диалогу, и у опису, и у цртању личности, и у излагању, опажа извесно непоуздање, потези су широки и неправилни, каткада бледи да ишчезавају, каткада јаки да дрече. Нема оне красне хармоније, оне главне и основне особине књижевне, које у његова узора Тургењева.

Јер када сам већ ту, чим преврнете први лист, осстићете да су Биједни Људи писани под непосредним, врло свежим и врло јаким утисцима бесмртних Ловчевих Записника. Ва се сећате млапога ба„рина, васпитана под стегом строге матере, који је детињство провео „увек са слугама,“ како је говорила охола племићкиња, увек у дјевичаји, где, уз успављиво струјање самовара и звиждање северног ветра, слуша с разрогаченим очима дуге, бескрајне, тужне, приповетке невољница, где се његова млада пријемљива душа срођава с оном тајанственом, ко-лективном душом рускихђ лоден. И када се вра"тио из школа, млади господин, с пушком у руци,