Pisma Dosіөea Obradoviča

119 сшео различна народи, Московя Болгаря , Молдавцы и Каравласи, а наипаче све множество, народа СерШкота; кои се наоди у многимъ провіпціама отъ Адріатскога мора до воде Дунава ; и право имаю елавеѣи св. свою матерь , кою е прославіо вышній Богъ различными чудесы , кою е избрао отъ рода славено — Сербскога (?) како іотшъ и многе царе свеше и царице и Архіерее отъ нашега славнога народа. Обаче знайте православни Слышашельи, да ніе досша само постиши и нраздноваши данъ св. Матеро, но дужни смо кастояши'по силы нашой, уподобиши се ей. Не велимъ я Вамъ, да идете у пустыню, како е она пошла и на студеному камену стала у терплѣѣи у лѣто отъ солнца жеженѣ, а у зиму мразъ и люшу зиму, како птица у пустыни едина съ единымъ благимъ Богомъ пребываюѣи, и лѣши како безплотный ангелъ на высокой горы Бога данъ и ноѣь елавеѣи. Тѣломъ у пустыни стаяше, а умомъ и дутомъ како высокопарный орелъ крозъ высоту небесну нролеѣаше и на ембирейско небо долешаше съ Херувіми и са Серафіми престолу божію досшизаше и сладкому Іисусу вопійте: О пресладкій мой жените, гди си? о вѣчна любави боже, тебе люби сердце мое, тебе жели душа моя, тебе итшемъ, тражимъ, Ты си сладка рана и крѣпость моега тѣла; я не чувствуемъ глада ни жефи, зашшо самъ гладна и жедна любави твое; не осеѣамъ солнца врућину, зашто роса сладости