Pisma Dosіөea Obradoviča

120 стїїіі твое прохлаждала сердце мое; я не чувствуемъ студенъ и люшій мразъ, зашто огань «любави лівое загреава душу мою. И тако преподобна маши 7 данъ и ноѣь говореѣн, камень, на комъ стаяше, чпняше іойсе царскій престолъ, и гора , у коіой пребываше , мила ей біяше, яко апостоломъ гора Ѳаворска, яко вніђеше сладкій свѣтъ лица Хрісша благословенаго Бога} и тако и она съ апостолы говораше : добро е мени здѣ быши. Зато кадъ іой ангелъ до^б, посланъ отъ Бога, и рєче, да се повраши у отечество свое, зашто благій Богъ мысли е позвати къ себи, жаляше пустыню како рай, обаче чуюѣи, да ѣе поѣя къ Богу, коега шолико любляте и желяше, покорное заповѣди божіой и тако топле сузе просыпаюѣи и люблѣки камень, на кому стоите, и любезнымъ погледомъ и кроткимъ очима, пустыню и гору гледашѣи, любимо свое мѣсто , поздравляте и благословляше, у кому е много година по живила, и до конца Богу угодила, тако пође. у свое отечество. То, братіе любима, промышляйте, кадъ празднуете праздникъ св. матере, и радипіе угодити Богу, како е она угодила5 не можете учинити, колико е она могла, ма можете , колико е доста за ваше спасеніе. Не можете у пусшиню поѣи и за много година гладъ и жеђь шерявдіш, ма можете кодъ свои кућа мирно и праведно живлѣти; милостпню по свому могуѣсшву болнымъ и сиромахомъ подавати 3 можете любовь Хрісшіаиску измеђь себе