Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ КАО ПУТОПИСАЦ ХЕ

ле („срам те било свету на видику, срам те билоу људском облику“), напада с њом и Русију и Пруску („зар су зато ваше руке јаке да гњечите слабе и нејаке 2“); најпосле обраћа се редом словенским земљама, Пољској, Чешкој и Србији. Милићевић прича да је Ненадовић тада био заљубљен у једну Пољкињу и због ње написао овај спев. Додуше, има његова песма Једној Пољкињи, из тога доба од трилике (штампана 1849) и ту се слика једна млада и лепа девојка, сва неутешна и у сузама; рат јој је отишао на војску и нестао, драги је оставио ради Пољске којој је пошао да служи, и, што је најгоре, отаџбина јој пропала („али вечна пропаст Пољске не може се прегорети“), — али је ли то та Ненадовићева љубав, или се легенда о љубави развила поводом те песме2 Најпосле, и без љубави, само његово словенско и специално пољско осећање и осећање правде уопште били су довољна инспирација за тај спев. Ненадовић чита и преводи Мицкијевића (Шта желиш, 1846, и вероватно Младежи, 1845). Уз то је једнако с Пољацима. Он «се дружио с њима у Берлину; „Пољаци којих од „словенских студената највише у Берлину има“, каже он у Писмима из Грајфсвалда. У самом Грајфсвалду он врло радо походи Пољака Коневку, који је тамо био професор. Кад је из те вароши пошао за Путбус, он је опет с једним Пољаком, студентом, емигрантом, сасвим тужним, који је „прави син изгубљеног отачаства“. По Швајцарској, он има опет Пољака — неког Захорског — за друга при путовању; он му је био „најближи срцу“ и Ненадовић се „с њиме најрадије дружио“, каже он сам.

После свршене године у Хајделбергу, Ненадовић је по обичају путовао о распусту; то је пуговање «с друговима: по Швајцарској. Оно је трајало месец, месец и по дана, и у септембру 1847 Ненадовић је остао сам у Женеви. Куда ће саде Школа тек што није почела. Треба можда полагати испит после шест свршених семестара, или бар допунити број семестара ако је то било потребно. На испите, међутим,