Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 131

у њих завирује. До подне ходамо с !-дне а после подне с друге стране: кријемо се «. сунца као слепи мишеви; а у пролетње дане тражимо присојна места, и сунчамо се као гуштери. Стајати пред дућаном и гледати редом све шта је изложено, то је лепа забава. Ни светске изложбе нису ништа друго него један велики дућан. У Визбадену, где дође годишње педесет хиљада богатих странаца, свака продавница напуњена је и окићена најлепшом робом. Ко има сувише новаца купује и оно што му не треба, а ко нема новаца гледа напразно и оно што му треба.

Дуго стојим пред овим дућаном и гледам кроз стаклена окна свакојаке ствари. Има и лепих штапова; на њима највише устављам погледе. Ја немам штапа: заборавио сам га лане у Минхену у Максимилијановој кафани, па, кад сам, после неколико. дана, дошао у исту кафану и запитао газдарицу: је ли ту нађен какав штап она ми изнесе и показа све што је ко за неколико прошлих месеци заборавио: три амрела, пет марама, један шешир, неколико рукавица и шест лепих штапова, међу којима не беше мој штап. Затим одмах, иза гвозденога огњишта, где се кафа кува, показа ми један лесков штап с речима: „ово зацело неће бити ваш“. А то је баш био мој штап; познао сам га врло добро; дао сам за њега код Штрубингера у Гастајну читаву форинту. И кад сам плаћао гледали су спрозора пруски краљ Вилхелм и његов министар Бисмарк и могли би ми сведочити. Али ја се одречем тога штапа, кад смотрим да је с доњега краја нагорео. Куварица је ваљда њиме џарала по огњишту и по пећи. Од то доба, куд сам год ходио, све сам мотрио да купим други штап, али нигде по вољи нисам могао наћи. То ми је свагда била лепа забава, кад сам гдегод стајао пред дућаном и гледао изложене ствари, осећао сам да не стојим беспослен. Кад когод прође неколико држава и по свакој вароши, где дође, хода и разгледа да купи оно што му треба, то је посао. Сад сам се зауставио пред

о“