Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ - 165

умешени су од једнога истог теста; месец је мањи од земље, па и његов је живот краћи; пре се охладио, умро је. Његове планине и долине пусте су. Месец је негда живео, био је што и наша земља: по њему су жуборили поточићи, цветале руже, пасли јелени, летеле птице. Имао је своје дане славе, своја лета и пролећа; био је, можебити, сунце негда. То је прошло. један тако мали свет као он морао се брзо охладити, морао је пре наше земље опустети, изумрети. Месец је мртва земља. То је земља без воде, без ваздуха, без топлоте. Тишина, мртвило и љута зима владају на томе тужном свету. Светлост, што ноћу земљи шаље, то је жалосни жижак са гробнице. Наша земља јоште живи, она је већа од месеца, она треба више времена да се охлади. Лешина месеца, џрикована за земљу, вуче се за њом. Наша земља са страхом гледа у њему своју будућност, коју ништа не може променути; Ћћутећи, једно другом позајмљују светлост што добивају од сунца. Наша земља, кад се охлади, то ће исто бити: опустеће, умреће. Нестаће на њој биља и животиња, усануће вода и ваздух. Свако вече месец је опомиње на њену страховиту судбину.

Јадан месече! Толика твоја просторија па немаш ниједнога мрава да се по теби миче, ниједне травке да на теби расте, ниједнога цара да на теби влада, ниједнога пристера да жртве приноси и богове слави! Можебити да си сада савршенији и срећнији, кад је све на теби изумрло; можебити да наша земља тежи и једва чека да дође у то савршенство, које ми зовемо мртвило. Блаженство долази после смрти. Можебити да се наша земља осећа врло несрећна с тога, што производи биље и животиње. На сваком телу кад се разболи, кад крепа, појаве се различне животиње. Наша је земља болесна, врло болесна, откако су животиње по њој почеле гмизати. Страшна је њена болест кад се већ и човек на њеној кожи закотио. Огањ, то је лепота, светлост и чистота. Земља је најсрећнија и најсавршенија била онлл