Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

хуУШ - ПАВЛЕ ПОПОВИЋ

на Риги-Кулму, наравно, само као труд и покушај, јер праве сликарске кичице Ненадовић нема, и неће је никад ни имати. Тако нема ни права знања за опис глечера и Алпа.

Има у овом путопису више поуке него уметности, и то каткад елементарне и наивне поуке, али та је у оно доба била потребна, Цело је четврто писмо једна врло обична историја Швајцарске, какву, или и бољу, можете наћи у сваком уџбенику. Подаци за опис катедрале у Стразбургу сигурно су позајмљени из прве путне књиге. Али то је онда било све ново, и за публику, и за писца. Публика је онда била дете, и писац је био дете. Он је чак морао да јој објасни да је Јан Хус био Чех. Он је ваљда био први који је видео како тамо сликари седе у пољу, пред својом таблом, заклоњени широким амбрелом од сунца, и сликају пејзаже; и он је то с уживањем описао. Он се забављао гледајући у онај чудни часовник у Стразбургу, и публика је нагазила забаве у том опису. Тако ће он и доцније, у Италији, морати да објашњава и шта је лава, шта кратер, које се вино зове Јастта Сттзт, или да прича целу историју Рима. Све је то данас наивно, као што је наивна и она егзалтација за швајцарске слободе. која је такође разумљива за оно време.

Али има и нешто што нарочито ваља у овој књизи. То је младост која избија из многог пасажа њена. Ово је књига младости, ведрине, оптимизма. То је атмосфера Бачког растанка — глава о Интерлакену је одиста опис таквог једног растанка —, у другом виду, наравно, у свету на страни, али са сасвим бранковском веселошћу. Друштво с којим Ненадовић путује, то су све ђаци, млади, ни један преко двадесет прве године; сви добро васпитани, и ако сувише хучни, па се Енглези по хотелима мрште на њих и гледају их као „менажерију“ — израз је Ненадовићев —; никад не играју карата, ни кад три дана морају да остану у каквом селу; никад се не свађају: „на целом путу била је међу нама слога и љубав“, каже Ненадовић. Њи-