Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

ЂУБОМИР НЕНАДОВИЋ КАО ПУТОПИСАЦ ХХХУ

надовић дотле у том роду писао. Какав је то путопис кад га пише човек кога боле ноге и који не може да макне из собе2 Половина књиге одиста — првих десет писама из Хомбурга — односи се на то стање; тек с једанаестим писмом, из Визбадена, почиње неки покрет, шетња једног реконвалесцента, прво излажење ван вароши и по околини. Па и ту је само најближа околина у питању: вожња лађом до Мајнца и Франкфурта. Тек је некакав случај, нека пометња учинила да Ненадовић оде, преко Вецлара и Гисена, до Касела. Не само по туристичкој активности, него ни по радозналости путника, ова књига није путопис. Ненадовића више не занима ништа што га је раније занимало. Рађање сунца, ради којега се некад пео на Риги-Кулм и силазио у Неапољ, оставља га индиферентним. „Негда, то ми беше најмилији поглед:... Сад се ни сунцу не дивим.“ Негда га је интересовао Колосеум у Риму, сад га интересује како пси лају у Грчкој а како У Пруској. Негда је јурио у Париз да види гроб Наполеонов, сад га у Паризу занимају само кројачи. Што има путописнога, то су ситне смешне авантуре које му се догађају. Иначе су то ћеретања, козерије, фељтони, мали есеји и мисцеле о- свему и свачему. Он говори ту о хотелским гостима, „келнерима“, дворским будалама, о здравим и болесним ногама, 0 појединим народностима и нарочито о њима; ту ће сваки час бити карактеристике Немаца, Француза, Енглеза. Као сличност с другим писцима, ја не знам код кога бих је нашао. Има нешто од Хајнеа који се у својим хумористичним путописима подсмевао Енглезима и Немцима, нешто од Ли Ханта који је писад мисцеле о „келнерима“.

Што је лепо у Писмима из Немачке, то је најпре стил. Данас је теже хвалити стил Ненадовићев него пре двадесет, тридесет година, јер се данас уопште у нашој књижевности стил знатно поправио. Али у Ненадовићево време — а то је време доста дуго трајало — његов стил био је један од најбољих. "Све до писаца тзв. француске школе, он је сматран