Plamen života

pu.

— Pti sovaž znači mali divljak.

— Jest, divljak! — odvrati vrabac uvređen. — Neka dođe ona k nama da vidi kako nas deca vrebaju i tamane, pa će znati ko je »sovaž«... Jelte, profesore, kad ćete se vratiti u Beograd?

— Iduće nedelje, — odgovorih svome vrapcu.

— Tek iduće nedelje! :

— Imam jedno predavanje da održim ovde.

— Sigurno o vitaminima.

— Tako nešto.

— Javite mi, molim vas, tačno kada polazite, pa ćemo opet zajedno putovati.

Obećah vrapcu da ću doći u baštu Pale-Roajala da mu javim dan svoga povratka. Tako i uradih posle nekoliko dana.

Na rastanku vrabac mi reče ovo:

— Kad se budemo vratili u domovinu, nadam se da ćete održati jedno predavanje u našu korist, da ćete se obratiti našoj deci i savetovati im da se okanu praćke i kamena, od kojih su mi otac i majka poginuli, kojima ne samo što nas nevine ubijaju, već i razbijaju prozore, sijalice, porcelan na banderama, table s imenima ulica.

Obećah vrapcu da ću se zauzeti za njegov ptičji rod kod naše dece, pa eto to činim obraćajući se čitaocima ove knjižice:

— Nemojte, deco, tamaniti vrapce. Ružno je i nečovečno ubijati te ptičice. Umesto praćke dajte im mrve sa svoga stola.

Na dan polaska iz Pariza zatekoh vrapca na železničkoj stanici. Bio je radostan što se vraća u domovinu. Čitavo jato njegovih pariskih drugova bilo je došlo da ga otprati i da mu poželi srećan put.