Plava gospođa

(92)

9 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

рена, нису се морали много претварати. Рођака је по цео дан трчала по куповини, жалећи што је драга Зора слаба, па не може да је прати, и кад би се вратила угрејана, гладна и одушевљена није довољно ни опажала хладноћу која је владала у пуаи 5 њених рођака.

=— Треба озбиљно да се лечиш; Ђорђе је много забринут. Ах, Зоро, ретки су људи који тако умеју да воле. Ти и не знаш колико си срећна — тако је говорила својој снаји, а ова јој је са болним осмехом одговарала:

— Знам врло добро.

Међутим Олга је долазила свакога дана и Зора је свакога дана писала сликару о свему. Рођака је остала читавих десет дана. И Олга је сазнала мало ублажено све што се десило и страшно се забринула. Она је такође свакога дана писала брату уверена да он само треба да чује како је његова обожавана госпођа несрећна, па да одмах зна шта ће чинити. За тих неколико дана осетила је плава жена колико је озбиљно и страшно оно што је учинила, а што се тако весело и лако догодило.

И сликар, каода је осећао део кривице и одтоворности, често је сад писао. Нежно ју је карао што се изложила мукама и казала мужу. Кад не би знао, не би му ни било мучно. Али да је он воли још више и да му је тешко што не може да је утеши, Она је сад тражила само једну реч: дођи! и није је нигде налазила. Мислила је да он несме да је зове и замишљала како ће га изненадити и обрадовати кад ипак оде. Јавиће му се тек кад се смести, да он не помисли да она нешто тражи од њега.

У Олтином писму било је ово неколико речи: »Бринем за Зору. Саветуј је да се умири, кажи јој да је волим, чувај је Олга.« (Ох, како се некада горда. госпођа радовала тим речима. Та он брине за њу, воли је, он не сме да је зове и саветује је да прими мужевљи опроштај макар по цену да је он изгуби. Занто све то Зар не из племенитости7