Plava gospođa

ПЛАВА ГОСПОЂА 109

У кући је био страшан неред. По зеленим чојаним завесама белела се прашина, по угловима се ширила читава платна паучине, огледала некако посукнула од небрисања, а књиге и новине разбацане по целој соби, по дивану, по клавиру, чак и по поду. А Зора, некадашња уредна домаћица код које је све сијало, није ништа од свега тога опажала. Она је везла љубичице.

— А колико ћеш остати, Олтаг — упита Зора бојажљиво док су пили кафу.

— Колико ти хоћеш = одговори она, смешећи се.

— Ја хоћу увек, а то не може бити; ти мораш у школу.

— А кад дођем из школе, могу увек свратити к теби,

"Она је желела да ин не иде кући, но то није смела рећи, бојала се да можда господин не воли да јој толико повери Зору. Страховала је да он не буде љубоморан на њу. А она је само желела да поправи ако се може мало погрешку свога брата, да олакша Зори, да олакша господину.

Ручала је код њих, Зора не би ништа јела жа јој муж није готово силом давао, Он јој је исекао ситно бело месо, улио воде у вино, па јој навзменце давао да једе и да пије: она се мало противила, говорила је да је сита од супе, али је на његово нежно наваљивање пристајала иако са досадом да прогута још који залогај. Тако је он отимао од ње саме и од смрти њен живот.

Брзо је прошло зимско поподне. Кад поче да пада сутон, Зора се узнемири и поче да моли мужа као немоћно дете:

=— Не дај Олги да иде, кажи јој и ти да остане.

— Бојим се да се не умориш — благо бе одвраћао он, А она поче плакати, |

— Није ми ништа, ти видиш да сам здрава, ти не волиш да Олга буде код мене,

(Он попусти: