Plava gospođa

110 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

= Добро, само под условом да деца не причају много и да се рано легне.

«Деца» се заиста обрадоваше као деца, После вечере за којом је она опет мало јела из захвалности што јој је оставио Олгу, разговарали су тако нешто лако каода је њен муж неки стари чика који деци прича бајке. Само је Зора била мало нестрпљива, (Око десет часова рече да ће она и Олга ићи да спавају, гледајући га са страхом да се он не успротиви. Он оклеваше. Гледао је у Олгу каода тражи помоћи.

— Бојим се — рече — да јој не буде рђаво. Требаће јој можда прашак.

— Па Олга ће ми дати — рече она молбено.

— Немој, Зоро, можда ја нећу умети — бојажљиво се умеша Олга,

— Ако не волиш, а ти немој — и она поново

заплака. Они је умирише и би како је она хтела.

спаваћој соби испод уметничке старе слике Архангела Михаила кога су славили горела је мала зелена ноћна лампа. Зелени одблесци сијали су се на белом порцулану умиваоника, на фином огледалу и на белом рубљу на постељи. Соба је била изветрена и чиста. У њу је било допуштено служавци да уђе и да се задржи дуже. Све је изгледало хладно и некако мистично. Само мали диван од црвенога плиша каода је у целој тој соби хтео да живи. Зора седе на њега близу пећи. Њен муж метну велики пањ у пећ, рече им да одмах спавају, пожеле им лаку ноћ и оде у свој кабинет да ради. Олга седе поред Зоре, а она поче смешећи се са неком бескрајном тугом да је пита:

— Сећаш ли се мора2 Сећаш ли се нашега хотела2 Сећаш ли се кад је отишао на острво Сећаш ли се кад је насликао другу слику и кад сам му главу увенчала ловором и бршљаном 7

—- Ћути, ћути... — молила је Олга. — Ах, Зоро, зашто не покушаш да заборавиш7 То је једини спас.