Plava gospođa

ПЛАВА ГОСПОЂА 11

— »Време све лечи« — рече она саркастично. == Је ли, Зоро, а какав је тај доктор што те лечи 2 — упита Олга само да промени разговор.

Зора не одговори, Она је тихим гласом причала о барци, о плавим таласима, о златном сунцу и о зеленим обалама.

— Ја не знам колико је времена прошло отада. Онда је било сунце и све је изгледало лепо; сад је зима и све је страшно. Ја се бојим сунца и бојим се људи. ООдонда кад си ти последњи пут била нисам видела улицу. Хајде сада да видим Београд. Поред тебе се нећу бојати. Јер, знам, ја треба што пре да оздравим, да одем од Ђорђа. Напољу је снег, је лиг2

Олга је хтела нешто да јој каже, али није смела, Она је непрестано осећала да је боље било да их господин није пустио саме. И у исто време корела је себе што не жели и она оно што Зора жели. Млада жена је узе за руку и проведе кроз једну хладну собу и отвори тихо врата на балкону који је био пун снега. Пред њима је лежала бела слика Београда обасјаног месечином. Била је скоро поноћ, Џо плавоме небу дрхтале су звезде као златне топле сузе, каода хоће да падну на земљу. Између снежних облака пловио је месец. Небо је било свечано живо каода се измицало на више, На земљи је владао мир који улива страх. Нигде звука у тој чудној светлости пуној ледене лепоте. (аода никога живога нема у тој благој вароши. Снежне залеђене искре су одбијале месечеву светлост, каода свитци умирући у снегу последњи пут подижу своја сјајна крилца. Електричне лампе гореле су неком мртвом никоме непотребном светлошћу. Све је било под снегом, под белом кором тврдог леденога снега. Само неке плавичасте слике које су се повлачиле испод високих кућа лепршале су се у тој светлој белој ноћи пуној тајне. Као да је дошао час кад је време у свом току стало.

— Како је лепа слика Београда — рече Одга, само да прекине ту тишину која поче да је плаши.