Plava gospođa

118 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

му је желела из свег срца оно што је он желео и надам се у оно у шта се он није смео надати.

Наступи су се већ неколико пута поновили, а (Олга је одмах после првога казала да она не сме више остајати ноћу сама са Зором. Понекад би тако до поноћи остајали у гостинској соби; Зора у несвести на дивану, Олга поред ње, а господин за столом у послу. Олга се чудила како тај човек може дз ради и да чита и у исто време да боље него ико на свету испуњава своје дужности око болеснице. (Она није могла узети књигу, нити разумети шта у њој пише. Радила би какав механички рад и гледала непрестано у своју пријатељицу, стрепећи од свакога њеног покрета. Кад би пошао да спава, он би је пренео лаку као дете у спаваћу собу. Онда је Олга била сигурна и онда једино одморила би се и она у сну пуном наде.

Тако су пролазили дани пуни брижљиве неге и меланхолије. Зора би понекад у несвести ширила руке и мицала уснама, Олга би чула како јој куца срце и хватала се руком да га умири и престрашено би погледала да ли господин види.

Једном су се изненадили. Болесница је имала на лицу израз таквога блаженства, такве екстазе, а лежала је мирно са полуотвореним очима, да се Оли учинило да се десило какво чудо; да ће она одједном оздравити, или да ће сад отворити очи и рећи господину да га воли. Он је стојао више ње и посматрао је узбуђен н зачуђен. Њене се усне макоше, и она шапну:

_ — Дивно,.. моје очи и море... море, ах, ти си велики. — Она се смешила, дивећи се нечему што је њена запаљена машта видела,

Олга је разумела и побледе кад се и он сети. и рече:

—- А, она сања да онај неваљалац слика,

(Он се трже и погледа Олгу. Она је стојала бледа и крила је очи. Стидела се. Јер тај неваљалац је њен брат.