Plava gospođa

со

ПЛАВА ГОСПОЂА

(О другоме не могу да говорим сада, а треба да вам објасним колико желим и колико не могу да дођем. А после ви сте мој пријатељ, мој заштитник и саветник, — па коме ћу се у невољи обратити ако не вама 2

Мој брат се много променио: ослабио и некако остарио, и није више леп. Он је свега четири године старији од мене. Још је сувише рано за старост, И душевно није више онај мој мили, предраги брат: за свакога има по један ироничан осмех, подругљиву реч или равнодушно слегање раменима.

Био је код куће. Каже да је код нас страховито досадно; вечито тандркање машина, пуна кућа туђих глупих лица, и неисцрпних саветовања о некаквим тричаријама. (Ви знате да ми се удаје сестра, а код нас се мало претерује са спремом). »Код тебе је — каже — много пријатније; ти бар умеш да ћутиш«. И онда опет један ироничан осмех.

Не знам шта да мислим. Уплашена сам и збуњена, Хтела бих да говорим са њим о томе, а не смем: Како ћу говорити кад не умем ни да мислим 2 Да га питам шта је то, он ће се чинити зачуђен и подругљиво питати о чему то говорим. Ах, најтеже је то кад у животу одједном наиђе међу људе нешто што им не да, да се разумеју; најболније је то, јер човек онда гледа како све што је било најдраже пада у бездан, а он нема снаге да га спасе.

Мене обузима очајање кад гледам пред собом свога брата кога не могу да познам, који као да жели да ми буде туђ и успева, и кога ипак тако много волим. Да ли је то нека болестг Или какво разочарење, последица неког великог страдања, или просто промена на горе2 И хоће ли то тако остати2 То би било страшно. То би било тако као да он има смртну, неизлечиву болест и ја га волим још увек исто, али више никад мира и среће не могу да нађем у њему и у мислима на њега.

Ви знате да сам ја имала веру у свога брата, веру у његов таленат и ум, веру да је он један од оних којима је суђено да воде друге и да им се