Plava gospođa

46 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

Сликар стајаше један минут, посматрајући их. Био је блед као (Олга и са напором је задржавао болно грчење уста. Најзад проговори:

— Опрости, Олга. Ја сам заиста арогантан. Видиш, боље је било да си дошла сама. Збогом.

(Он дубоко скиде шешир, поклони се обема и нагло се удаљи. Еих две се погледаше и задрхташе једним трепетом, јер су се држале за руку.

Нису га виделе целога тога дана. (Олга је осећала страховити бол, а Зора разочарење и гњев и страх.

Тога вечера била је месечина. Млада жена стојала је на прозору и гледала како се по тамном мору ствара златно језеро. Она је чекала Олгу која никад није пропустила вече, а да јој не дође. И заиста зачу се куцање. Млада жена се окрете вратима и рече:

=— Уђите, Олга.

На вратима се показа (Олгин брат, и наслони се на њих, као да се не усуђује да коракне напред. — Опростите, госпођо,.. — рече и ућута.

(Она је стојала као нејасна слика у сјајном оквиру прозора и била лепа неком новом лепотом. Она је неколико секунада ћутала запрепашљена и није умела да нађе речи којима ће да га отера.

— Опростите, госпођо — рече он поново.

= Шта хоћете2 — упита она охоло.

— Смем ли да уђем, да вам кажем...

— Не, — рече она гласом леденим и отсечним као фијук ветра.

(Он се загледа у њу, тренут, два, затим се нагло окрете и оде журним кораком. ЕБој се учини да је страшно побледео. ој се учини да се машио руком у џеп, у коме као да је било нешто обло мн тешко. Она сва претрну, зграби велики црни шал и несвесно се увијајући у њега готово потрча за сликарем. Стиже га пред морском обалом и рече гласом пуним очајнога прекора:

= Слушајте, господине! Кажите ми, тако вам Бога, с каквим правом ви мене мучите 2 Шта хоћете