Plava gospođa

54 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

(Олга, бледа од дугог седења, загледа сеу своју слику, загледа се и образи јој нагло поруменеше. За два сата он је урадио слику какву она досад није видела. То је била довршена она њена слика за којом је плакала.

Он је купио четке, клечећи на песку. Она се саже и пољуби га.

— Сад сам те опет нашла — само то промуца. Била је много узбуђена. На његовом лицу видела се срећа. Она је долазила од успеха, од Олтиног пољупца и још од нечега. (Он погледа у госпођу, хтеде нешто да каже, али се угризе за усну и рече нешто друго:

=— Нисам вам казао да ја нисам портретиста. Само понекад успем кад се много одушевим. Никад не бих могао радити портрете по наруџбини. Да сликам људе које не волим, или који су ми одвратни! Ја сам сликар предела, који се пача и у нешто више, Сутра ћу да сликам море. Дођите да видите, А прекосутра поново вас. Да се одморим сутра, радећи друго. Вас је теже насликати. Погрешио сам кад сам казао да је у ње више тајне, Сунцем осветљено море није мање тајанствено него мраком покривено. Да сликам Олту значи да отпевам једну тужну дубоку песму, а да сликам вас то је као кад бих ја сам морао да певам за цео хор. Толико у вама има различитих израза. Боје увек могу да савладам, али ту покретност, ту игру на вашем лицу ја се надам да победим само са вашом помоћи.

— Бићу мирна као Олта. А гдје је она!

Нису приметили кад је отишла. Она је узела своју слику, отишла у своју собу, закључала врата и почела да плаче. И тако јој је било добро од тога плача. |

Пред морем великим и дубоким, пред својом плавом сликом и пред својом лепом госпођом сто. · = јао је сликар и загледао се санано и будно у све