Plava gospođa

ПЛАВА ГОСПОЂА. 59

неколико села која су се тако љупко огледала у _води да човек никако није могао да верује да су то домови које су људи начинили слажући камен на камен,

Човек није знао зашто се, гледајући их, сећа оних Рубенсових слика у којима играју коло деца са плавим очима, са златном косом и са ружичастим и седефастим нежним телима, Изгледало је да је зора, бежећи пред даном, просипала крај обале цвеће. Падала је човеку на ум мисао да су богови са Олимпа створили та места да у њих побегну са своје досадне висине кад осете жељу за земаљском љубави. Каода су усклици среће и осмеси љубави постали нешто вечно и стварно и стали да се огледају у води.

Сликар јој поклони једном такву једну слику.

— Где сте нашли ову дивотуг — упита она. — И ја бих тамо ишла.

—- Хоћете ли да вас водим 2 — упита он и убрза му дах од узбуђења.

— Хоћу рече она.

(Он јој признаде да има атеље и не верујући успеху молећиво је упита:

—- Хоћете ли да вас водим у моју сиротињску радионицу, у моју царску дворану

— Хоћу — рече она и по трећи пути опази на његовом лицу радост какву никад дотада није видела.

Та је радост мало уплаши. Али је она умела да савлада и своју плашњу и његову радост; осећала се јака пред њим и пред собом. |

Крадом од Олге (нису се питали зашто су то сакрили) она је неколико пута ишла тамо, срећна што је за њега изузетна личност и нагонила га да пред њом слика плаве и златне пределе, начињене од сунца и од мора и од људских станова у којима живи лепота и љубав.

(Она је мислила да кад она сама нема себи ништа да пребаци, не може јој ни ко други пребацити. Она се још непрестано обмањивала. Често му је говорила о њиховом пријатељству и о томе