Plava gospođa

ПЛАВА ГОСПОЂА. 17

раздвојно. Пружи му руку и он седе до ње. Она му показа погледом велику слику мора. Он појми. Ћутали су. Њега ухвати страх од величине њене љубави. Осети нешто што никад дотле није осетио и шапну:;

— Опрости...

(Она га погледа погледом који је говорио да му је дала сву душу, а да после душе све друго нема важности. а

(дн наслони главу на њено раме и каода слушаше њено дисање, куцање двају срдаца и шум таласа. Одједном кроз њега прође грч и он зајеца., Она је ћутала, Разумела је. И то је био тренутак највеће среће у њеном животу.

А море је миловало камење испод њихових ногу и пружало се у бескрај и у вечност као њихова љубав. Тако је мислила она. А онје јецао на њеним грудима, као дете и као покајник, не више господар, и не роб. Е

То је био тренутак кад је он био најбољи.

(Од тога дана три читаве недеље буктала је њена срећа као приморско сунце и прошла брзо као један од тих лепих, топлих, страсних дана крај мора поред чије песме човек на све може да заборави. После подне рано, чим би се после ручка повукли у своје собе да се тобож одморе или да пишу писма, искрадали су се њих двоје и одлазили по највећој жези и тишини, у којој се чуло само срце мора и пуцање камена на сунцу, свако на другу страну, да би се нашли на уговореном месту. Изгледало је да је град, обамро од врућине, ћутећи издисао, а они су свежи и лаки журили далеко изван града на другу страну залива где их нико не познаје и где их нико од познатих не може наћи. Кроз крв им је струјала свежина морских таласа кроз које су се пре подне провлачили и млада њихова љубав која их је мамила у осаму..

Она је у срећи својој била горда што је могла да изазове једну тако узвишену љубав, Али је она