Plava gospođa

ПЛАВА ГОСПОЂА. 98

тала. Угасила је светлост, а шалоне није затворила. Хтела је још да прати буру.

У црној ноћи хујало је море као да преко неких дрвених мостова непрестано јуре много кола. У црној ноћи тајанствена ломњава. У светлости муње као да се откривао души неки ужас о коме досад није знала. Њено море, њено обожавано море уме бити и овако свирепо. Оно као да јој је нечим претило и за нешто јој се светило, каода јој се светиво за оно мало среће крај њега, каода јој је претило да ће тако убити њега и смрвити њено срце.

Она је дрхтала иако није било хладно. Питала се зашто се боји. Она је знала да би све то њој било лепо — о не воли. М она појми: то би све њој било само лепо да јој је чиста савест. И понова се уплаши још од нечега; од судбе, од Бога, од некога пред којим је немоћна. Давно већ она није. више веровала у Бога и сад схвати да је лако и неверовати кад човек нема ништа себи дапребаци. Бура се утишавала и она пред зору заспа немирним, трзавим сном који није успео да успава буру њене душе.

Сутрадан су били фикуси у башти поломљени, по стази су деца котрљала тешко као од гвожђа лишће индиске смокве, два лепа чемпреса била су са стене сваљена на друм, и многе барке привезане уз лидо биле су у комаде разлупане те ноћи кад се нико није надао бури. Са том буром свршило се лето; она донесе јесен, лукаву, горду лепотицу која прво мами па се онда руга. Море из"губи као неким чудом своје ведро плавило и постаде тамно, непријатељски подмукло и кобно. Тада се замутише и лепе очи плаве жене и она унезверено поче да се обазире око себе и да нешто чека. Узалуд се опирала и отимала паметним раз- · мишљањем; судба јој је непрестано стајала више рамена. Тада зажеле да одмах иде кући, да свршава са тим свим што је плаши, И, као да је погодио њену жељу, једнога тамнога дана по немирноме мору дође њен муж да је води кући.