Plava gospođa

з1 МИЛИЦА. ЈАНКОВИЋ

Он је био блед и изнурен. Прилазио јој је озбиљно са погледом који забринуто пита. Да ли је нешто слутио Измакла се да је не загрли и казала му:

— Имам да се озбиљно разговарам с тобом.

— Остави само док одемо кући, сад не могу; сувише сам уморан,

(Она га уплашено погледа. Он је био у лицу сасвим потамнео. (Она се стресе, каода је запливала у ледено море. Осећајући да нема права ни да га сажаљева, рече, кријући очи;

— Теби је зло од мора. А кад ћемо путовати натраг 7

— (Сутра одговори он, |

Дакле, он зна — мислила је она. Не, он није знао, само је слутио и видео да није добро.

Она се журно спремала. Сад је хтела што пре да побегне из тога мучнога положаја. Отићи кући, објаснити се у своја четири зида и побећи, што пре побећи од тога човека пред којим се осећа тако крива иако јој он за десет година заједничког живота није умео дати нимало среће. Не, живот је страшан, људи су немилосрдни, Отићи у самоћу и смирити се — то јој је била сад хитна жеља. А ветар је фијукао као да се руга, а море је претило неким страшним неразумљивим претњама.

Лађа се љуљала. Њима није било добро, њој од зле слутње и од љуљања; њему од несаница"- и од истине коју је имао да чује, да потврди. Њој је нешто било незгодно, празно, осећала је тугу; недостајала јој је нежна пажња којом ју је дотада увек обасипао њен муж. Сад је његов јад био толики да он није ни помишљао на друге сит_нице. Код ње каода је непрестано расло осећање страха. Она се уплаши од његовога јада, на који. каода дотле није довољно свесно мислила.

После лађе. воз, а после воза кола и своја кућа. Нека је туга обузе кад уђе у своју хладну налуштену кућу. Учини јој се да је израз на лицу